MN 29 · 大心材喻经

Tipitaka 7.0 静态阅读页 · 17 段 · 打开交互阅读器

307如是我闻：有一次，世尊住在王舍城的耆阇崛山，那时提婆达多刚离开不久。就在那里，世尊以提婆达多的事为缘起，对比丘们说：

Evaṃ me sutaṃ – ekaṃ samayaṃ bhagavā rājagahe viharati gijjhakūṭe pabbate acirapakkante devadatte. Tatra kho bhagavā devadattaṃ ārabbha bhikkhū āmantesi –

2“比丘们，在此，某个善男子出于信心，从在家生活出家而为无家者，他这样想：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、绝望所淹没，为苦所淹没，为苦所困，或许整个苦蕴的终结能被了知。’他这样出家后，获得了利养、恭敬和名声。他因这利养、恭敬和名声而感到满意，心愿圆足。他因这利养、恭敬和名声而抬高自己，贬低他人：‘我有利养、恭敬和名声，而这些其他比丘却默默无闻、没有影响力。’他因这利养、恭敬和名声而陶醉、放逸、陷入放逸；由于放逸，他住于苦。

‘‘Idha, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – ‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena attānukkaṃseti paraṃ vambheti – ‘ahamasmi lābhasakkārasilokavā , ime panaññe bhikkhū appaññātā appesakkhā’ti. So tena lābhasakkārasilokena majjati pamajjati pamādaṃ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṃ viharati.

3“比丘们，就如有人需要心材，寻求心材，到处寻找心材，来到一棵坚稳大树前，却越过了心材，越过了边材，越过了内皮，越过了外皮，砍下枝叶带走，还以为是心材。有个明眼人看见了，会这样说：‘这位贤者确实不知什么是心材、什么是边材、什么是内皮、什么是外皮、什么是枝叶。这样，这位贤者需要心材，寻求心材，到处寻找心材，来到一棵坚稳大树前，却越过了心材，越过了边材，越过了内皮，越过了外皮，砍下枝叶带走，还以为是心材。但凡他该用心材来完成的目的，他都将无法达成。’同样地，比丘们，在此，某个善男子出于信心，从在家生活出家而为无家者，他想：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、绝望所淹没，为苦所淹没，为苦所困，或许整个苦蕴的终结能被了知。’他这样出家后，获得了利养、恭敬和名声。他因这利养、恭敬和名声而感到满意，心愿圆足。他因这利养、恭敬和名声而抬高自己，贬低他人：‘我有利养、恭敬和名声，而这些其他比丘却默默无闻、没有影响力。’他因这利养、恭敬和名声而陶醉、放逸、陷入放逸；由于放逸，他住于苦。比丘们，这样的比丘就称为：取了梵行的枝叶，且以此作为终止。”

‘‘Seyyathāpi, bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ atikkamma phegguṃ atikkamma tacaṃ atikkamma papaṭikaṃ, sākhāpalāsaṃ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāra’nti maññamāno. Tamenaṃ cakkhumā puriso disvā evaṃ vadeyya – ‘na vatāyaṃ bhavaṃ puriso aññāsi sāraṃ, na aññāsi phegguṃ, na aññāsi tacaṃ, na aññāsi papaṭikaṃ, na aññāsi sākhāpalāsaṃ. Tathā hayaṃ bhavaṃ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ atikkamma phegguṃ atikkamma tacaṃ atikkamma papaṭikaṃ, sākhāpalāsaṃ chetvā ādāya pakkanto ‘sāra’nti maññamāno. Yañcassa sārena sārakaraṇīyaṃ tañcassa atthaṃ nānubhavissatī’ti. Evameva kho, bhikkhave, idhekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto , appeva nāma imassa kevalassa antakiriyā paññāyethā’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena attānukkaṃseti, paraṃ vambheti ‘ahamasmi lābhasakkārasilokavā, ime panaññe bhikkhū appaññātā appesakkhā’ti. So tena lābhasakkārasilokena majjati pamajjati pamādaṃ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṃ viharati. Ayaṃ vuccati, bhikkhave, bhikkhu sākhāpalāsaṃ aggahesi brahmacariyassa; tena ca vosānaṃ āpādi.

308“比丘们，在此，又有某个善男子出于信心，从在家生活出家而为无家者，他想：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、绝望所淹没，为苦所淹没，为苦所困，或许整个苦蕴的终结能被了知。’他这样出家后，获得了利养、恭敬和名声。他因这利养、恭敬和名声而不感到满意，心愿不圆足。他因这利养、恭敬和名声而不抬高自己，不贬低他人。他因这利养、恭敬和名声而不陶醉，不放逸，不陷入放逸。他保持不放逸，成就了戒圆满。他因这戒圆满而感到满意，心愿圆足。他因这戒圆满而抬高自己，贬低他人：‘我是持戒者、具有善法者，而这些其他比丘却是破戒者、具有恶法者。’他因这戒圆满而陶醉、放逸、陷入放逸；由于放逸，他住于苦。

5“比丘们，就如有人需要心材，寻求心材，到处寻找心材，来到一棵坚稳大树前，越过了心材，越过了边材，越过了外皮，砍下内皮带走，还以为是心材。有个明眼人看见了，会这样说：‘这位贤者确实不知什么是心材、什么是边材、什么是内皮、什么是外皮、什么是枝叶。这样，这位贤者需要心材，寻求心材，到处寻找心材，来到一棵坚稳大树前，却越过了心材，越过了边材，越过了外皮，砍下内皮带走，还以为是心材；但凡他该用心材来完成的目的，他都将无法达成。’

‘‘Seyyathāpi, bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ atikkamma phegguṃ atikkamma tacaṃ, papaṭikaṃ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāra’nti maññamāno. Tamenaṃ cakkhumā puriso disvā evaṃ vadeyya – ‘na vatāyaṃ bhavaṃ puriso aññāsi sāraṃ, na aññāsi phegguṃ, na aññāsi tacaṃ, na aññāsi papaṭikaṃ, na aññāsi sākhāpalāsaṃ. Tathā hayaṃ bhavaṃ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ atikkamma phegguṃ atikkamma tacaṃ, papaṭikaṃ chetvā ādāya pakkanto ‘sāra’nti maññamāno; yañcassa sārena sārakaraṇīyaṃ tañcassa atthaṃ nānubhavissatī’ti.

6“同样地，比丘们，在这里，有个善男子出于信心，从在家生活出家，走进无家的生活，他心里想：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、绝望所淹没，被苦淹没，被苦征服。也许，能够找到这整个苦蕴的尽头。’他这样出家之后，生起了利养、恭敬和声誉。他对于那个利养、恭敬和声誉，心里并不满足，意愿并不圆满。他不用那个利养、恭敬和声誉来抬高自己，贬低别人。他对于那个利养、恭敬和声誉，不沉迷，不放逸，不陷于放逸；由于不放逸，他成就了戒行功德。他对于那个戒行功德，心里感到满足，但是意愿并不圆满。他不用那个戒行功德来抬高自己，贬低别人。他对于那个戒行功德，不沉迷，不放逸，不陷于放逸；由于不放逸，他成就了定力功德。他对于那个定力功德，心里感到满足，但是意愿并不圆满。他不用那个定力功德来抬高自己，贬低别人。他对于那个定力功德，不沉迷，不放逸，不陷于放逸；由于不放逸，他成就了智见。他对于那个智见，心里感到满足，但是意愿并不圆满。他不用那个智见来抬高自己，贬低别人。他对于那个智见，不沉迷，不放逸，不陷于放逸；由于不放逸，他成就了非暂时的解脱。比丘们，这是不可能的，没有机会，那位比丘会从那非暂时的解脱中退失。”

‘‘Evameva kho, bhikkhave, idhekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – ‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti, na paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno sīlasampadaṃ ārādheti. So tāya sīlasampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya sīlasampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno samādhisampadaṃ ārādheti. So tāya samādhisampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya samādhisampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya samādhisampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno ñāṇadassanaṃ ārādheti. So tena ñāṇadassanena attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tena ñāṇadassanena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena ñāṇadassanena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno asamayavimokkhaṃ ārādheti. Aṭṭhānametaṃ, bhikkhave, anavakāso yaṃ so bhikkhu tāya asamayavimuttiyā parihāyetha.

309“但在此，比丘们，有某位良家子弟出于信心，从在家生活出家，过起无家的生活，心里想着：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、恼缠住，被苦缠住，被苦压垮，或许这整个苦蕴的终结能被找到。’他这样出家之后，获得了利养、恭敬和名声。对于那利养、恭敬和名声，他既不感到满意，心愿也不觉得圆满。他不用那利养、恭敬和名声称扬自己，也不贬低别人。对于那利养、恭敬和名声，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了戒行圆满。他对那戒行圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那戒行圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那戒行圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸。安住于不放逸后，他成就了定力圆满。他对那定力圆满感到满意，且心愿觉得圆满。他用那定力圆满称扬自己，贬低别人：‘我心有定，一心专注，而这些其他比丘，心无定力，散乱不安。’对于那定力圆满，他沉醉、疏忽、放逸，安住于放逸后，他便生活在苦中。

‘‘Idha pana, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – ‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno sīlasampadaṃ ārādheti. So tāya sīlasampadāya attamano hoti no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya sīlasampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati. Appamatto samāno samādhisampadaṃ ārādheti . So tāya samādhisampadāya attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. So tāya samādhisampadāya attānukkaṃseti, paraṃ vambheti – ‘ahamasmi samāhito ekaggacitto, ime panaññe bhikkhū asamāhitā vibbhantacittā’ti. So tāya samādhisampadāya majjati pamajjati pamādaṃ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṃ viharati.

8“比丘们，这就像有个人，需要心材，寻找心材，正在到处寻觅心材。他看见一棵坚实的大树，树干饱含心材，就只取了心材，砍下带走，心里知道‘这是心材’。这时，一个有眼力的人看见他，就会这样说：‘这位尊者确实认得了心材，认得了软木，认得了内皮，认得了外皮，认得了枝叶。正因为这样，这位尊者是做对了，他需要心材，寻找心材，到处寻觅心材，看见一棵坚实的大树，树干饱含心材，就只取了心材，砍下带走，心里知道这是心材。凡是用心材才能达成的事，他的目标一定会实现。’”

‘‘Seyyathāpi , bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato sāraññeva chetvā ādāya pakkameyya ‘sāra’nti jānamāno. Tamenaṃ cakkhumā puriso disvā evaṃ vadeyya – ‘aññāsi vatāyaṃ bhavaṃ puriso sāraṃ, aññāsi phegguṃ, aññāsi tacaṃ, aññāsi papaṭikaṃ, aññāsi sākhāpalāsaṃ. Tathā hayaṃ bhavaṃ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato sāraññeva chetvā ādāya pakkanto ‘sāra’nti jānamāno. Yañcassa sārena sārakaraṇīyaṃ tañcassa atthaṃ anubhavissatī’ti.

9“同样地，比丘们，在此，某个善男子出于信心，从在家生活出家而为无家者，他想：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、绝望所淹没，为苦所淹没，为苦所困，或许整个苦蕴的终结能被了知。’他这样出家后，获得了利养、恭敬和名声。他因这利养、恭敬和名声而不感到满意，心愿不圆足。他因这利养、恭敬和名声而不抬高自己，不贬低他人。他因这利养、恭敬和名声而不陶醉，不放逸，不陷入放逸。他保持不放逸，成就了戒圆满。他因这戒圆满而感到满意，心愿圆足。他因这戒圆满而抬高自己，贬低他人：‘我是持戒者、具有善法者，而这些其他比丘却是破戒者、具有恶法者。’他因这戒圆满而陶醉、放逸、陷入放逸；由于放逸，他住于苦。比丘们，这样的比丘就称为：取了梵行的内皮，且以此作为终止。”

310“但在此，比丘们，有某位良家子弟出于信心，从在家生活出家，过起无家的生活，心里想着：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、恼缠住，被苦缠住，被苦压垮，或许这整个苦蕴的终结能被找到。’他这样出家之后，获得了利养、恭敬和名声。对于那利养、恭敬和名声，他既不感到满意，心愿也不觉得圆满。他不用那利养、恭敬和名声称扬自己，也不贬低别人。对于那利养、恭敬和名声，他不沉醉，不疏忽，不放逸。安住于不放逸后，他成就了戒行圆满。他对那戒行圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那戒行圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那戒行圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了定力圆满。他对那定力圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那定力圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那定力圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了智见。他对那智见感到满意，且心愿觉得圆满。他用那智见称扬自己，贬低别人：‘我安住于知、安住于见，而这些其他比丘，安住于不知、安住于不见。’对于那智见，他沉醉、疏忽、放逸，安住于放逸后，他便生活在苦中。”

‘‘Idha pana, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – ‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati. Appamatto samāno sīlasampadaṃ ārādheti. So tāya sīlasampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya sīlasampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno samādhisampadaṃ ārādheti. So tāya samādhisampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya samādhisampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya samādhisampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati appamatto samāno ñāṇadassanaṃ ārādheti. So tena ñāṇadassanena attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. So tena ñāṇadassanena attānukkaṃseti, paraṃ vambheti – ‘ahamasmi jānaṃ passaṃ viharāmi. Ime panaññe bhikkhū ajānaṃ apassaṃ viharantī’ti. So tena ñāṇadassanena majjati pamajjati pamādaṃ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṃ viharati.

11“比丘们，这就像有个人需要心材，寻求心材，正在到处寻找心材。他路过一棵矗立着的大树，这棵树满是心材，他却忽略了心材，割下边材，以为那是‘心材’就拿走了。一个有眼力的人见到后，会这样说：‘这位先生真的不了解心材，不了解边材，不了解内皮，不了解内表皮，不了解枝叶。这位需要心材、寻求心材的先生，在到处寻找心材时，就这样路过那棵矗立的、满是心材的大树，忽略了心材，割下边材，以为那是‘心材’就拿走了。凡是以心材才能达成的心材之事，他都将得不到。’比丘们，正是如此，这里有某位良家子弟出于信心，从在家生活出家，过起无家的生活，心里想着：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、恼缠住，被苦缠住，被苦压垮，或许这整个苦蕴的终结能被找到。’他这样出家之后，获得了利养、恭敬和名声。对于那利养、恭敬和名声，他既不感到满意，心愿也不觉得圆满。他不用那利养、恭敬和名声称扬自己，也不贬低别人。对于那利养、恭敬和名声，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了戒行圆满。他对那戒行圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那戒行圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那戒行圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了定力圆满。他对那定力圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那定力圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那定力圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了智见。他对那智见感到满意，且心愿觉得圆满。他用那智见称扬自己，贬低别人：‘我安住于知、安住于见，而这些其他比丘，安住于不知、安住于不见。’对于那智见，他沉醉、疏忽、放逸，安住于放逸后，他便生活在苦中。比丘们，这样的比丘，就被称为：取了梵行的边材，并以此为终点而停下来了。”

‘‘Seyyathāpi, bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ phegguṃ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāra’nti maññamāno. Tamenaṃ cakkhumā puriso disvā evaṃ vadeyya – ‘na vatāyaṃ bhavaṃ puriso aññāsi sāraṃ na aññāsi phegguṃ na aññāsi tacaṃ na aññāsi papaṭikaṃ na aññāsi sākhāpalāsaṃ. Tathā hayaṃ bhavaṃ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ phegguṃ chetvā ādāya pakkanto ‘sāra’nti maññamāno. Yañcassa sārena sārakaraṇīyaṃ tañcassa atthaṃ nānubhavissatī’ti. Evameva kho, bhikkhave, idhekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – ‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno sīlasampadaṃ ārādheti. So tāya sīlasampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya sīlasampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno samādhisampadaṃ ārādheti. So tāya samādhisampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya samādhisampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya samādhisampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno ñāṇadassanaṃ ārādheti. So tena ñāṇadassanena attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. So tena ñāṇadassanena attānukkaṃseti, paraṃ vambheti – ‘ahamasmi jānaṃ passaṃ viharāmi, ime panaññe bhikkhū ajānaṃ apassaṃ viharantī’ti. So tena ñāṇadassanena majjati pamajjati pamādaṃ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṃ viharati. Ayaṃ vuccati, bhikkhave, bhikkhu phegguṃ aggahesi brahmacariyassa; tena ca vosānaṃ āpādi.

311“但在此，比丘们，有某位良家子弟出于信心，从在家生活出家，过起无家的生活，心里想着：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、恼缠住，被苦缠住，被苦压垮，或许这整个苦蕴的终结能被找到。’他这样出家之后，获得了利养、恭敬和名声。对于那利养、恭敬和名声，他既不感到满意，心愿也不觉得圆满。他不用那利养、恭敬和名声称扬自己，也不贬低别人。对于那利养、恭敬和名声，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了戒行圆满。他对那戒行圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那戒行圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那戒行圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了定力圆满。他对那定力圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那定力圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那定力圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了智见。他对那智见感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那智见称扬自己，也不贬低别人。对于那智见，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了非暂时的解脱。比丘们，这位比丘从那非暂时的解脱中退失，这是不可能、绝不会发生的事。”

‘‘Idha pana, bhikkhave, ekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – ‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti , na paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno sīlasampadaṃ ārādheti. So tāya sīlasampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya sīlasampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno samādhisampadaṃ ārādheti. So tāya samādhisampadāya attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya samādhisampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya samādhisampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno ñāṇadassanaṃ ārādheti. So tena ñāṇadassanena attamano hoti, no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tena ñāṇadassanena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena ñāṇadassanena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno asamayavimokkhaṃ ārādheti. Aṭṭhānametaṃ , bhikkhave, anavakāso yaṃ so bhikkhu tāya asamayavimuttiyā parihāyetha.

13“比丘们，这就像有个人需要心材，寻求心材，正在到处寻找心材。他路过一棵矗立着的大树，这棵树满是心材，他却忽略了心材，忽略了边材，忽略了内皮，割下外皮，以为那是‘心材’就拿走了。一个有眼力的人见到后，会这样说：‘这位先生真的不了解心材，不了解边材，不了解内皮，不了解内表皮，不了解枝叶。这位需要心材、寻求心材的先生，在到处寻找心材时，就这样路过那棵矗立的、满是心材的大树，忽略了心材，忽略了边材，割下内皮，以为那是‘心材’就拿走了。凡是以心材才能达成的心材之事，他都将得不到。’”

‘‘Seyyathāpi , bhikkhave, puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ atikkamma phegguṃ tacaṃ chetvā ādāya pakkameyya ‘sāra’nti maññamāno. Tamenaṃ cakkhumā puriso disvā evaṃ vadeyya ‘na vatāyaṃ bhavaṃ puriso aññāsi sāraṃ , na aññāsi phegguṃ, na aññāsi tacaṃ, na aññāsi papaṭikaṃ, na aññāsi sākhāpalāsaṃ. Tathā hayaṃ bhavaṃ puriso sāratthiko sāragavesī sārapariyesanaṃ caramāno mahato rukkhassa tiṭṭhato sāravato atikkammeva sāraṃ atikkamma phegguṃ tacaṃ chetvā ādāya pakkanto ‘sāra’nti maññamāno. Yañcassa sārena sārakaraṇīyaṃ tañcassa atthaṃ nānubhavissatī’ti.

14“比丘们，正是如此，这里有某位良家子弟出于信心，从在家生活出家，过起无家的生活，心里想着：‘我被生、老、死、愁、悲、苦、忧、恼缠住，被苦缠住，被苦压垮，或许这整个苦蕴的终结能被找到。’他这样出家之后，获得了利养、恭敬和名声。对于那利养、恭敬和名声，他既不感到满意，心愿也不觉得圆满。他不用那利养、恭敬和名声称扬自己，也不贬低别人。对于那利养、恭敬和名声，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了戒行圆满。他对那戒行圆满感到满意，但心愿并不觉得圆满。他不用那戒行圆满称扬自己，也不贬低别人。对于那戒行圆满，他不沉醉，不疏忽，不放逸，安住于不放逸后，他成就了定力圆满。他对那定力圆满感到满意，且心愿觉得圆满。他用那定力圆满称扬自己，贬低别人：‘我心有定，一心专注，而这些其他比丘，心无定力，散乱不安。’对于那定力圆满，他沉醉、疏忽、放逸，安住于放逸后，他便生活在苦中。比丘们，这样的比丘，就被称为：取了梵行的内皮，并以此为终点而停下来了。”

‘‘Evameva kho, bhikkhave, idhekacco kulaputto saddhā agārasmā anagāriyaṃ pabbajito hoti – ‘otiṇṇomhi jātiyā jarāya maraṇena sokehi paridevehi dukkhehi domanassehi upāyāsehi, dukkhotiṇṇo dukkhapareto, appeva nāma imassa kevalassa dukkhakkhandhassa antakiriyā paññāyethā’’ti. So evaṃ pabbajito samāno lābhasakkārasilokaṃ abhinibbatteti. So tena lābhasakkārasilokena na attamano hoti na paripuṇṇasaṅkappo. So tena lābhasakkārasilokena na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tena lābhasakkārasilokena na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno sīlasampadaṃ ārādheti. So tāya sīlasampadāya attamano hoti no ca kho paripuṇṇasaṅkappo. So tāya sīlasampadāya na attānukkaṃseti, na paraṃ vambheti. So tāya sīlasampadāya na majjati nappamajjati na pamādaṃ āpajjati, appamatto samāno samādhisampadaṃ ārādheti. So tāya samādhisampadāya attamano hoti paripuṇṇasaṅkappo. So tāya samādhisampadāya attānukkaṃseti, paraṃ vambheti – ‘ahamasmi samāhito ekaggacitto, ime panaññe bhikkhū asamāhitā vibbhantacittā’ti. So tāya samādhisampadāya majjati pamajjati pamādaṃ āpajjati, pamatto samāno dukkhaṃ viharati. Ayaṃ vuccati , bhikkhave, bhikkhu tacaṃ aggahesi brahmacariyassa; tena ca vosānaṃ āpādi.

15“比丘们，像这样，这梵行不是为了利养、恭敬和声誉的利益，不是为了戒行功德的利益，不是为了定力功德的利益，也不是为了智见的利益。比丘们，而那个不动摇的心解脱——比丘们，这梵行就是为了它，这梵行以此为心材，以此为终极。”

‘‘Iti kho, bhikkhave, nayidaṃ brahmacariyaṃ lābhasakkārasilokānisaṃsaṃ, na sīlasampadānisaṃsaṃ, na samādhisampadānisaṃsaṃ, na ñāṇadassanānisaṃsaṃ. Yā ca kho ayaṃ, bhikkhave, akuppā cetovimutti – etadatthamidaṃ, bhikkhave, brahmacariyaṃ, etaṃ sāraṃ etaṃ pariyosāna’’nti.

16这就是世尊所说。那些比丘心满意足，对世尊所说的感到欢喜。

Idamavoca bhagavā. Attamanā te bhikkhū bhagavato bhāsitaṃ abhinandunti.

17大心材喻经完第九

Mahāsāropamasuttaṃ niṭṭhitaṃ navamaṃ.